Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Eks­tra ova fo­ra s man­trom „To pre­ko me­ne po­ku­ša­va­ju da uda­re na Vu­či­ća“, sve­ga mi i kraj­nje upo­tre­blji­va u sva­koj pri­li­ci!
Vje­ruj­te, pro­bao, ra­di, sko­ro k’o ona „Afrič­ka šlji­va“ - „Vu­čić- ne pa­da“, ili ona ba­ba s lo­bo­to­mič­ne re­kla­me za ne­ka­kav pre­pa­rat pro­tiv bu­bu­lji­ca: „Ja sam mog unu­ka pr­vo spa’la utr­lja­va­ju­ći mu Vu­či­ća, a on­da ga i ožen’la, Vu­či­ćem“…
Ži­vim u bu­di­stič­ko-na­pred­njač­ko har­mo­ni­ji (imam i ma­li kip Zo­ra­na Ba­bi­ća s go­lim sto­ma­či­ćem, pod­sje­ća na Bu­du ko­ji 45 da­na ni­je pri­šao to­a­le­tu, ma­da za su­do­pe­ru ne ga­ran­tu­jem)?!
Elem, zvo­ni po­štar, otvo­rim, ma­še ne­kom pla­vom ko­ver­tom i špi­lom ra­ču­na, po­gle­dam ga is­pod oka i od­bru­sim: „Jel’ ti to pre­ko me­ne uda­raš na Vu­či­ća, a?“ i za­lu­pim vra­ta! Ode zbu­njen ne zna­ju­ći jel’ po­šao il’ do­šao?
Pas se uz­vr­tio, ho­će re­tro­grad­ni go­spo­din na­po­lje, gle­dam ga- gle­da me, pa ti­him to­nom šap­ta­ča psi­ma ob­ja­snim naj­bo­ljem čo­vje­ko­vom pri­ja­te­lju ko­ji ni­ma­lo ne li­či na knji­gu: „Džu­ke­lo jed­na, si­noć si bio i da­nas bi opet?! Ko­li­ko Vu­čić iz­dr­ži bez od­la­ska na­po­lje, par­don, u to­a­let? To što si pas ne oprav­da­va odsu­stvo pri­mi­sli da mu se ba­rem dva da­na di­viš fi­zič­ki, men­tal­no, ki­no­lo­ški i po­sve mal­te­zer­ski! To pre­ko me­ne uda­raš na Vu­či­ća, jel’ da?! Ja da te iz­ve­dem, a ti sva­šta da la­ješ po uli­ci i za­pi­ša­vaš ban­de­re ko­je nam uve­če oba­sja­va­ju evrop­ski put? Shva­ti, po­sti­di se, od u ćo­šak i ti­ho cvi­li k’o Bor­ko Ste­fa­no­vić pi­šu­ći ma­ni­fest DS-a!
Za­mo­li će­ra da je pre­sli­šam pred kon­trol­ni- ni u lu­di­lu!
„Će­ro, si­ne ta­tin, da je to tek pre­sli­ša­va­nje pa ‘aj­de, ali za­pi­taj se da li podsvje­sno že­liš pre­ko lek­ci­je o ne­ka­kvim mi­to­hon­dri­ja­ma da ru­šiš či­ka Ale­ka pre­ko ta­te?! Nje­ga ni­je imao ko da pre­sli­ša­va- ra­dio je u lon­don­skoj gvo­žđa­ri i sam se pro­pi­ti­vao u pa­u­zi iz­me­đu mu­šte­ri­ja ko­je su ta­ko­đe po­ku­ša­va­le da ga sru­še, pre­ko Vu­či­ća, ta­ko da bih te ra­do pre­sli­šao, ali znam če­mu to vo­di: da­nas mi­to­hon­dri­je, sju­tra isto­ri­ja u ko­joj se ne po­mi­nje da je sam pre­šao pre­ko Al­ba­ni­je, is­ku­li­rao na Kr­fu, pa otr­čao da pro­bi­je So­lun­ski front i pot­pi­še ugo­vor o iz­grad­nji kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je na vo­di! Ne­moj će­ro, zna ta­ta za te fo­re“…
Uđem kod fri­ze­ra, gle­da me zbu­nje­no: „Tra­ži­te ne­kog“, alu­di­ra­ju­ći da mi će­la­vi ne­ma­mo šta da tra­ži­mo po fri­zer­skim sa­lo­ni­ma valj­da?
„Ne, ho­ću paž fri­zu­ru, osim ako ne­ma­te ne­što pro­tiv že­le­ći da pre­ko mo­je će­la­vo­sti uda­ri­te na Vu­či­ća či­ja vam vi­kin­ško- ta­la­sa­sta ko­sa oči­gled­no sme­ta?! E, pa ne­će vam po­ći za ru­kom i ma­ka­zi­ca­ma - ho­ću fri­zu­ru k’o Ta­so­vac i tač­ka!“
Go­di­šnji­ca bra­ka, re­ci­mo, go­spo­đa ište po­klon, a i sek­sić pri­de!
„Po­klon sam iz­o­sta­vio jer su mje­re šted­nje, a seks od­bi­jam jer bi to bio najg­nu­sni­ji po­ku­šaj ru­še­nja Vu­či­ća pre­ko me­ne, ta­ko da ne­ma ve­ze sa po­ten­ci­jom već či­stim prin­ci­pom! Čo­vjek, uosta­lom, ne na­sta­je re­pro­duk­ci­jom, već uma­ka­njem Vu­či­će­ve fo­to­gra­fi­je u ki­pu­ću vo­du i is­pi­ja­njem ča­ja od oča­ja, ovaj, Ale­ka! Evo, sta­vi fo­to­gra­fi­ju na gru­di, a ja ću da pre­li­jem vre­lom vo­dom, vi­dje­ćeš- vri­šta­ćeš k’o u ek­sta­zi, a osje­ćaj neo­pi­siv, ope­ko­ti­ne dru­gog, tre­ćeg i na­pred­njač­kog ste­pe­na!
Kom­ši­ja za­mo­li da mu po­mog­ne­te u se­lid­bi! Ni slu­čaj­no, pro­vo­ka­ci­ja! Iz­vi­ni­te se, ne pre­vi­še lju­ba­zno, i ob­ja­sni­te: „Aha, kao pla­ka­ri, a u stva­ri sa­mo že­liš da uda­riš na pre­mi­je­ra pre­ko me­ne! Vi­di, još i veš-ma­ši­na „be­ko“, iako je Ste­fa­no­vić dr Ne­boj­ša sta­vio tač­ku na slu­čaj po­ku­ša­ja ubi­stva po­zna­tog bi­zni­sme­na! Ka­ko za sve ove go­di­ne ne vi­djeh ka­kva ste vi džu­ke­la za­pra­vo, kom­ši­ja, još će­te mi pod­met­nu­ti i fal­si­fi­ko­va­nu lič­nu kar­tu An­dre­ja Vu­či­ća da na nju iz­naj­mim por­ni­će u CD klu­bu, pa pro­vo­ci­ram žan­dar­me­ri­ju ma­šu­ći im pred šle­mo­vi­ma: „Ovaj ni­ste gle­da­li, uta-ta-ta-ta­a­aa! Deč­ko pro­bi­ja k’o kroz kor­don“…
Prak­tič­nih pri­mje­ra je to­li­ko, za­ključ­no s naj­sve­ži­jim da sam od­bio da dam krv i urin na ana­li­zu, jer od­lič­no znam da bi zlu­ra­di la­bo­ran­ti od­mah is­ko­ri­sti­li da uda­re na Vu­či­ća, tvr­de­ći da sma­nju­je pla­te i pen­zi­je, a se­bi bes­prav­no po­ve­ća­va tri­gli­ce­ri­de i ho­le­ste­rol!
Ma, vi­še ni pje­ša­ke ne pro­pu­štam na „ze­bri“, bo­lje da ih no­sim na ha­u­bi ko­ju sto­ti­nu me­ta­ra ne­go da do­zvo­lim da uda­ra­ju­ći u moj auto­mo­bil uda­ra­ju na Vu­či­ća!
Do­sta, bre, vi­še - ako mi se do 15 sa­ti ne ja­vi Mo­ni­ka Be­lu­či sma­tra­ću to naj­di­rekt­ni­jim po­ku­ša­jem ru­še­nja Vu­či­ća, jer, da iz­vi­ni­te, imam i ja ka­me­ri­cu, a mo­gu i da re­ži­ram ako tre­ba ko onaj Ku­stu­ri­ca!
P. S. Obe­ća­vam da sni­mak ne­ću po­sta­vi­ti na in­ter­net- ne pa­da mi na pa­met da uda­rim na Vu­či­ća, zna se ko je u ovoj dr­ža­vi za­du­žen za pe­ne­tra­ci­ju u ra­zum ši­ro­kih na­rod­nih ma­sa…
dva­u­je­dan.rs